Царињење пошиљки у Србији: како можемо унапредити тај процес?

Развој савремених информационих технологија, доступност интернета појединцу на глобалном нивоу, растући тренд глобализације у трговини добрима, потребе и динамика модерног живота и глобални утицај Ковид-19 вируса на све сегменте људског живота само су неки од разлога зашто електронска трговина и могућност куповине из фотеље, односно на клик, добија огроман значај свугде у свету.

Сведоци смо и тога да је све већи број светских трговинских ланаца (Nike, Zara, итд.), онлајн сајтова/платформи за трговину добрима, али и нових, малих, иновативних бизниса већ увелико присутан или узима све веће учешће у овом облику трговине робом.

Ипак, упркос чињеници да је за нас као конзументе ових производа сам процес поручивања добара, формирања цене укупног трошка и плаћања преко интернета релативно разумљив и логичан, чини се да у позадини целе приче постоји низ правних, финансијских и логистичких зачкољица, које све скупа или појединачно, могу довести до тога да добро за које верујемо да смо исправно поручили и платили заправо не буде испоручено на наш праг на начин и под условима које смо очекивали.

Ова тема, чини се, у Србији је тренутно актуелнија него икада, а све због укидања бесплатне испоруке са сајта Aliexpress за нашу државу – која је подигла огромну прашину у јавности. Због тога, у наставку текста, говорићемо о томе како из перспективе царинских прописа и улоге царинских органа у читавом поступку можемо поједноставити и унапредити царињење овакве врсте пошиљки, а самим тим и електронску трговину у Србији.

Који су најчешћи изазови приликом царињења робе?

Однедавно је у Србији са великим интересовањем почела дискусија на тему укидања бесплатне поштарине од стране Ali Express-а за Србију и бављење узроцима оваквој промени. Најчешћа објашњења за овакав развој догађаја која су се појављивала у новинама, на порталима, и генерално у e-commerce заједници је да је глобална криза изазвана пандемијом Ковид-19 вируса довела до тога:

• да је глоблани авио саобраћај, којим се добра поручена путем интернета највише превозе, значајно опао;
• да су поштански оператори (код нас Пошта Србије) услед смањеног људског капацитета због штрајка постали преоптерећени и да једноставно не стижу да процесуирају све пошиљке сходно њиховом пристизању у одговарајућу испоставу;
• да су почеле да се врше појачане контроле на границама од стране царинских органа и предност приликом царињења је давана PPE производима (Personal Protective Equipment – лична заштитна опрема попут маски и рукавица).

Намера аутора није да улази у сваки од побројаних узрока засебно и утврђује њихову тачност, већ да, као што смо споменули, искористи прилику да са читаоцима подели размишљања, искуства и предлоге како поједноставити и унапредити царињење овакве врсте пошиљки, а самим тим унапредити и електронску трговину у Србији.

Дакле, као неке од најучесталијих препрека у погледу увозно-извозног царињења се, према сазнањима аутора, могу навести следеће:

• царинске процедуре и количина документације која се мора приложити како би се роба исправно оцаринила при чему у одређеним случајевима ово представља проблем не само за домаће фирме које увозе/извозе робу већ и за крајње купце у иностранству (када нпр. домаћа фирма ради ре-експорт);
• обавеза да се увозно/извозна документација и даље доставља у папирном облику и где је неопходно њено печатирање од стране царинских органа;
• обавеза чувања документације у папирном облику одређени период година и њено гомилање;
• обавеза подношења свих захтева у вези наплате потраживања по основу доспелих царина, камата за кашњења у плаћању, прекњижавања погрешних уплата и потврда о извршеном плаћању искључиво путем овереног вирмана или извода са рачуна овереног од стране банке;
• несразмерних трошкова царињења за домаће фирме и физичка лица када се ради о пошиљкама релативно мале вредности (100 до 150 евра).

Када се погледа овај низ ставки (који врло вероватно није коначан), мислим да се сви слажемо да је из перспективе како домаћих фирми које су у e-commerce бизнису, тако и крајњих купаца – наших држављана, неопходно спровести одређене промене регулаторног оквира у области царина и створити, па усудићу се да кажем, здравије привредно окружење како би се развој ове врсте бизниса даље подстакао, а учесници (продавци и купци оваквих производа) ослободили непотребног административног терета.

Шта би конкретно требало урадити да бисмо унапредили царињење e-commerce пошиљки?

На првом месту, сматрам да би у ери опште дигитализације требало радити на дигитализацији царинских поступака у овом смислу. То би подразумевало да се сва комуникација не само између купца и продавца, већ и комуникација између свих учесника у поступку, одвија електронски и да се у потпуности из употребе избаци употреба печата као својеврсног реликта прошлости који изгледа још увек само у Србији има смисао и значај као потврда веродостојности одређеног документа.

Према сопственом сазнању, иако је у јуну прошле године усвојен нови Царински закон који је имао одложену примену на шест месеци, тренутно је у Републици Србији једино потпуно дигитализован царински поступак транзита.

Другим речима, требало би се убрзано радити на развоју и имплементацији информационе инфраструктуре која би омогућила такву размену информација и документације и учешће у таквом подухвату би требало да узму сви релевантни играчи на тржишту електронске трговине робом.

Даље, промена законског оквира у овом домену требало би да предвиди краће рокове за чување документације у односу на стандардне поступке царињења, посебно имајући у виду да говоримо о релативно малим вредностима пошиљки, самим тим и малим вредностима увозних дажбина.

Ово би све требало да има већу тежину с обзиром да су у овај вид трговине првенствено укључена физичка лица која купују робу у некомерцијалне сврхе (за сопствене потребе). Самим тим је, сложићемо се, и ризик од било какве евазије у погледу плаћања дажбина значајно мањи у односу на комерцијалне трансакције.

Још једна ствар која би се могла урадити је следећа: променом законског оквира би се могао предвидети посебан царински третман робе из e-commerce трансакција (нпр. издвојена брзопрометна складишта, поједностављена, стандардизована документација за поновљене послове и примена ОПС института^* у овом домену царинског пословања и сл.).

Осим тога, посебно проблематичну тему представља повраћај претходно извезене робе из иностранства. Наиме, Законом о заштити потрошача је предвиђено право купца да одустане од уговора и када не постоји никакав недостатак робе, него је купац једноставно, из својих неких разлога, одлучио да врати робу.

Као последица наведеног долазимо до тога да царински орган приликом доспећа такве пошиљке назад у царинско подручје Републике Србије обрачунава увозне дажбине и увозни ПДВ иако се суштински само ради о повраћају домаће робе која је претходно извезена из Србије. Овде би требало размислити о увођењу одређене врсте изузетка, практично ослобођења од увозних дажбина и ПДВ-а при увозу, како домаћи трговци не би сносили и овај, слободно говорећи неправедан трошак.

Даље, посебна проблематика административних препрека се јавља код добара двоструке намене, као и других добара која се налазе у режиму дозволе ради извоза (нпр. прехрамбени производи). Техничка роба, медицинска средства и друга добра за чији извоз је потребна дозвола одређеног државног органа изискују додатне трошкове и могу генерално представљати препреку при извозу таквих добара, при чему, иако би трошкови били приуштиви за продавца, одлагања у добијању одобрења за извоз могу представљати значајне губитке за продавца.

Такође, трошкови ангажовања екстерног саветника за такве процедуре би биле оптерећење за мале произвођаче који су тек у фази развоја, као што би то биле већ поменуте стартап фирме. Стога, требало би размотрити да ли постоји потенцијал за организовање стручне подршке таквим продавцима преко институција које су њихови природни партнери у развоју, као што су то научно-технолошки паркови, привредне коморе, итд.

За крај, мишљења сам да би, када говоримо о овој теми, требало предузети и одређене кораке у едукативном смислу а све са циљем јачања капацитета и позиције малог произвођача за спровођење увозно-извозних поступака. Кроз радионице и информативне материјале Управа царина би у сарадњи са Поштом Србије рецимо могла да до одређене мере обучи мале произвођаче/трговце и боље их припреми за изазове који су пред њима, а представљају само један део слагалице које ова лица треба да сложе.

На крају, желео бих да се захвалим Слободану Тривићу и Александру Зарићу из USAID-овог Пројекат сарадње за економски развој на доступности и добром расположењу да у слободно време причамо о овој теми и давању инспирације за овај чланак.

________________

* У питању је институт овлашћеног привредног субјекта прописан члановима 27. – 29. Царинског закона који, уколико га царински орган одобри, доводи до значајних поједностављења када се ради о царињењу робе јер је такво лице онда препознато као поуздан партнер царине у царинским поступцима.