Мале хидроелектране најисплативији обновљиви извор

Одрживи енергетски развој Србије захтева да се убрза изградња електрана из обновљивих извора енергије, отвори тржиште електричне енергије у потпуности и интензивира сарадња са земљама у региону ради успостављања јединственог тржишта електричне енергије. У развоју обновљивих извора енергије, за Србију је најисплативији развој малих хидроелектрана.

Одрживост енергетике, енергетска безбедност и развој тржишта електричне енергије представљају три основна стуба на које се ослања енергетски развој Србије, а кључни елементи за постизање одрживог развоја су смањење утицаја на климатске промене, коришћење обновљивих извора (ОИЕ) и примена мера енергетске ефикасности.

Наведени елементи су уједно део новог пакета мера који је Европска комисија представила крајем прошле године, како би се успоставио законодавни оквир за лакши прелазак на „чисту“ енергију и направио значајан искорак ка стварању Енергетске уније. Пројекат под називом „Чиста енергија за све Европљане“ има за циљ да помогне енергетском сектору ЕУ да постане стабилнији, конкурентнији и одрживији, те да подстакне улагања у „чисту“ енергију кроз повећање енергетске ефикасности, успостављање лидерске позиције ЕУ у развоју обновљивих извора енергије и обезбеђивање фер услова за све купце енергије.

Захваљујући подстицању прекограничне сарадње и мобилизацији јавних и приватних инвестиција у сектор „чистих“ енергетских извора (које ће, по процени Европске комисије, од 2021. године износити 177 милијарди евра годишње), предлози у оквиру новог пакета могу да допринесу развоју економије кроз отварање око 900 000 нових радних места и повећање БДП-а до 1% у наредној деценији. Узимајући у обзир обновљиве изворе енергије и друге иновативне технологије, ови предлози имају и потенцијал да унапреде заштиту животне средине, на пример успостављањем нових циљева за емисију које је потребно достићи 2030. године. На крају, нови пакет мера може бити од велике користи за купце, кроз предлоге који ће омогућити ниже рачуне за енергију, а више могућности да појединци произведу сопствену чисту енергију.

Заокрет на глобалном нивоу

Енергетски сектор је кључан у борби против климатских промена, будући да око две трећине емисије гасова са ефектом „стаклене баште“ настаје из производње енергије и њене употребе. Стога је за остварење циља „well below 2°C“ Париског споразума, односно ограничења пораста средње глобалне температуре на 2°C до 2100. године са вероватноћом од 66%, неопходно испунити неколико најважнијих услова на глобалном нивоу.

Први се односи на сама улагања у енергетском сектору, која би морала да са садашњих 1.500 милијарди америчких долара нарасту на 3.500 милијардe и да се, при том, преусмере са фосилних горива на обновљиве изворе енергије. Убрзано повећање у примени ОИЕ и повећање енергетске ефикасности су кључни елементи транзиције енергетског сектора.

Следећи важан услов је да CO2 емисија из сектора енергетике почне да опада пре 2020. године и то за 70% до 80% у односу на садашњи ниво до 2050. године. У истом периоду, мора значајно да се смањи учешће фосилних горива у примарној потрошњи енергије, а учешће обновљивих, нуклеарних и извора енергије из фосилних горива који омогућавају изоловање и одлагање угљеника (тзв. CCS – Carbon capture and storage) да се повећају три пута, односно да учешће обновљивих извора у примарној производњи енергије порасте са садашњих 15% на 65% у 2050. години.

Истовремено, употреба фосилних горива у 2050. години мора да буде на трећини данашњег нивоа, што пре свега захтева значајно смањење употребе угља, док би коришћење нафте и нафтних деривата требало свести на 45% данашње употребе. Потребна је и велика промена у начину како производимо и користимо енергију. То значи да би око 95% произведене енергије требало да буде произведено „low carbon“ технологијама, а да 70% нових аутомобила користи електричну енергију.

Све наведено изискује обиман сет политичких мера, пораст CO2 такси на 190 америчких долара по тони CO2 и додатне инвестиције у „low carbon“ технологије. Повећање употребе обновљивих извора енергије и повећање енергетске ефикасности је од пресудне важности. Енергија ветра и сунца до 2030. године мора да буде глобално највећи извор енергије, а ОИЕ да учествују са 65% у енергетском глобалном миксу у 2050. години, што захтева да се до тог времена њихово учешће повећава за 1,2% сваке године.

Највећи изазови за Србију

Имајући у виду наведене енергетске трендове у свету и ЕУ, јасно је да ће се Србија у својим настојањима да обезбеди одрживи развој енергетског сектора наћи пред низом озбиљних изазова.

Смањивање емисије CO2 полако ће постати део обавеза за земље кандидате за придруживање ЕУ, што ће у нашој земљи захтевати нова улагања у термоелектране на лигнит и угаљ, а тиме отежати постављање финансијске конструкције и проналажење инвеститора. У складу са Директивом о индустријским емисијама, која је наследила Директиву о великим ложиштима (ЛЦП), предвиђа се престанак рада многих постојећих термоелектране на угаљ. Србија се у том погледу изјаснила да ће искористити тзв. „opt-out“ механизам (у периоду од 2018. до 2023. године рад термолектрана се ограничава на 20.000 сати, након чега следи престанак рада термоелектране), за седам својих мањих термоелектрана (за које је неисплативо уводити системе за одсумпоравање, денитрификацију и пречишћавање електро-филтeрима), са укупном снагом од око 1.200 МW. Имајући у виду да је у изградњи само један нови блок од 350 МW, јасно је да ће се у случају гашења ових термоелектрана појавити дефицит.

Стога ће бити потребно да се поред изградње конвенционалних капацитета, убрза развој и изградња електрана из обновљивих извора енергије и отвори тржиште електричне енергије у потпуности, пре свега на тржишту балансних услуга. Такође, потребна је чвршћа регионална сарадња и успостављање регионалног тржишта електричне енергије, уз изградњу нових капацитета у преносној мрежи. Осим улагања у обновљиве изворе енергије, мере енергетске ефикасности ће постати главни циљ енергетских инвестиција у региону.

У погледу обновљивих извора енергије, мале хидроелектране остају најисплативије у Србији, а очекује се и пад нето садашње вредности јединичне количине произведене електричне енергије за време целокупног животног века електране (Levelised cost of electricity - LCOE) у погледу соларних електрана и ветроелектрана у будућности, што ће их чинити атрактивнијим за инвеститоре. Садашња вредност LCOE за Србију, на најповољнијим локацијама је за соларне електране на нивоу од 84 €/МWх, док је за ветроелектране LCOE 60 €/МWх.

У циљу одрживог развоја енергетског сектора, а у погледу обновљивих извора енергије, препоручљиво је укинути квоте за домаћинства у погледу соларних електрана на крову инсталисане снаге мање од 10 кW. Ова мера, у складу и са стандардом IEC 61727, не би имала импликација по дистрибутивни електроенергетски систем. Увођење соларних капацитета на овај начин подразумева децентрализованост и равномерну дистрибуцију унутар дистрибутивног ЕЕ система, тако да не ствара никакве нежељене последице по тај систем, већ напротив, доприноси смањењу губитака, јер се енергија производи на месту потрошње.

У складу са анализама које је извршио немачки инситут Fraunhofer ISE, соларни PV системи које су инсталирала домаћинства у Немачкој су јединичне снаге испод 10 кW, и њихово учешће у инсталисаној снази у соларним електранама у Немачкој је испод 15%, односно око 6 GW (Feed in тарифа у Немачкој за соларне панеле на крову износи 12,31 c€/kWh и гарантована је 20 година).

Уколико би домаћинства у Србији инсталирала соларне PV системе на крову у истом проценту као домаћинства у Немачкој, њихова укупна инсталисана снага би била око 500 МW. Ипак, имајући у виду нижи стандард домаћинства у Србији у односу на Немачку, реално је очекивати да би ова мера допринела повећању инсталисане снаге за око 100 – 125 МW. Процена аутора је да би повећање инсталисане снаге за 125 MW, имајући у виду важеће Feed in тарифе у Србији, довело до повећања таксе за ОИЕ за просечан рачун код домаћинства од 400 kWh, са садашњих 38 динара на 95 динара.