Пореске вести

Нови Закон о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство и њиховој заштити објављен је 5. новембра 2015., а ступио је на снагу 13. новембра 2015. године. Примена закона почеће у року од два месеца од дана ступања на снагу. Даном почетка примене овог закона престаће да важи Закон о заштити грађана Савезне Републике Југославије на раду у иностранству ( ''Службени лист СРЈ'', бр. 24/98, 101/2005 и 36/2009).

Предмет Закона

Овим Законом уређују се права запослених који се упућују на привремени рад у иностранство, услови, поступак и обавезе послодавца у вези са упућивањем запослених на привремени рад у иностранство, сарадња органа и организација који обављају послове државне управе у вези са заштитом права запослених на привременом раду у иностранству и надзор над применом овог Закона.

Новим Законом дефинисани су и појашњени појмови упућеног радника, уговора о пословној сарадњи и међукомпанијског кретања.

Основи упућивања

Такође, дефинисана су три основа када послодавац може упутити запослене на привремени рад у иностранство:

1. Када послодавац има уговор о извођењу инвестиционих и других радова и пружању услуга са страним послодавцем и по том основу упућује запослене;
2. Када послодавац има пословну јединицу у иностранству у коју упућује запослене;
3. У ситуацији међукомпанијског кретања.

Услови упућивања

Приликом упућивања запослених на рад у иностранство сваки послодавац би требао да испуни основне услове привременог упућивања:

• Упућивање може да траје до 12 месеци (са могућношћу продужења), осим када је законом или међународним уговором другачије одређено.
• Могу се упућивати само запослени на неодређено време, изузетно и под одређеним условима могу се упутити и запослени на одређено време.
• Неопходна је писмена сагласност запосленог за упућивање, осим уколико је уговором о раду са запосленим већ предвиђена могућност упућивања.
• Прописани су и оправдани разлози из којих запослени може да одбије упућивање (нпр. трудноћа, посебна нега детета, претходно упућивање и сл.)

Случајеви у којима се Закон не примењује

Као једну од новина, у новом Закону су изричито прописани случајеви у којима се одредбе овог Закона не примењују:

1.    на послодавца који врши упућивање запосленог на привремени рад у иностранство у складу са посебним законом;

2.    на послодавца који врши упућивање запосленог на привремени рад у земље чланице Европске уније и Европског економског простора од дана стицања пуноправног чланства Републике Србије у Европској унији (примењиваће се закон државе у коју је запослени упућен према Директиви 96/71/EЗ о упућивању запослених у оквиру пружања услуга);

3.    случајеве упућивања запосленог на службени пут у иностранство у складу са законом, под условом да период боравка не прелази 30 дана у континуитету односно 90 дана са прекидима у току календарске године.

Такође, одредбе овог Закона се не примењују кад је то предвиђено међународним уговором који је ратификовала Република Србија.

Обавезе послодавца према запосленом

Обавезе послодавца према запосленом које проистичу из овог Закона су:

1.    Закључивање анекса уговора о раду са обавезним елементима везано за упућивање и услове рада у иностранству;

2.    Социјално осигурање које је послодавац у обавези да обезбеди упућеном раднику;

3.    Обезбеђење безбедности и здравља на раду у складу са прописима Републике Србије или државе у коју се запослени упућује, уколико је то за њега повољније;

4.    Обезбеђење смештаја, исхране и превоза;

5.    Обезбеђење зарада у складу са прописима Републике Србије, која не може бити нижа од минималне зараде у држави упућивања;

6.    Припрема за упућивање (информисање о држави и месту у који се запослени упућује, обезбеђивање превоза, неопходних радно боравишних дозвола и именовање контакт особе у месту рада и сл).

Обавезе послодавца према надлежном органу

У односу на надлежни орган, обавезе које произлазе за послодавца су:

1.    Достављање Обавештења о упућивању запослених на привремени рад у иностранство најкасније до дана који претходи дану упућивања;

2.    Достављање Уверења из јединствене базе Централног регистра које садржи списак свих запослених који су упућени на привремени рад у иностранство министарству надлежном за рад најкасније седам дана од упућивања.

3.    Достављање информација и доказа о испуњености услова о упућивању запослених на рад у иностранство и њиховој заштити по основу рада и боравка на захтев Министарства надлежног за рад.

Овим Законом се поједностављује процедура достављања Обавештења надлежном органу у смислу поједностављења документације.

Казнене одредбе

Казненим одредбама предвиђају се одговарајуће казне за непоштовање одредби овог Закона. У односу на претходни Закон, новчане казне су знатно повећане. У зависности од тежине прекршаја, Закон предвиђа казне у распону од 600.000 до 1.500.000 динара за послодавца у својству правног лица.

Предузетници ће се казнити у распону од 200.000 до 400.000 динара, а одговорно лице у правном лицу, односно заступник лица у распону од 30.000 до 150.000 динара.

Такође, за одређене прекршаје прописана је казна у фиксном износу за које инспекција рада издаје прекршајне налоге-прекршаји кажњиви са 100.000 динара у случају правног лица, 50.000 динара у случају предузетника, односно у износу од 10.000 динара за одговорно лице у правном лицу, односно заступник лица.